Homeopatija je holistički, potpuno prirodan i bezbedan sistem lečenja koji leči “čoveka u bolesti a ne bolest u čoveku”, odnosno uzrok oboljenja, a ne posledicu su definicije koje često možemo pročitati. A da bismo otkrili pravi uzrok bolesti, moramo se uz saradnju pacijenta, spustiti u njegovo nesvesno, koje se u homeopatiji najčešće istražuje kroz pacijentove snove i strahove. Nakon dijagnostifikovanja uzroka, homeopatskim lekovima podstičemo sopstvene snage organizma, našu vitalnu silu da se na najprirodniji i najnežniji način izbori sa bolešću
“Razgovor između homeopate i pacijenta se u velikoj meri razlikuje od razgovora izmedju lekara klasične alopatske medicine i pacijenta”, kaže naša sagovornica Jelena Stijak iz udruženja homeopata Simillimum. Mi nećemo zanemariti nalaze i dijagnoze lekara, ali ćemo ih posmatrati samo kao posledicu mnogo dubljih poremećaja pacijentove “životne sile” koje treba otkriti i izlečiti kako bi se bolest povukla. Prvi intervju sa pacijentom je od najveće važnosti i on ponekad potraje i do dva sata. Homeopata će pokušati da na detektivski način istraži pacijentove najdublje porive, žudnje, navike, Radi sklapanja tog mozaika o pacijentovom emotivno-mentalnom stanju, posmatramo i vrednujemo i mnogobrojne važne aspekte (kao što su snovi i strahovi) ali i naizgled skoro nevažne detalje kao što su: znojenje, navike u ishrani i spavanju, mimika, gestakulacija, averzije, opsesivne radnje. Sve što otkrijemo o pacijentu uklapamo u jednu sliku o toj osobi i onda kroz našu alatku – REPERTORIJUM tragamo za lekom koji je „slika“ samog pacijenta. U to velikoj knjizi nalaze se grupisani svi simptomi i grupe lekova kojima se leče odredjeni poremećaji. Svaki od karakteristčnih simptoma mi provučemo kroz analizu pri tom koristeći brojne MATERIA MEDICA-e sa opisima lekova, tražeći određenu remediju koja ima najsličnije karakteristike slici koju smo stvorili o tom pacijentu. Naglašavam da homeopata neće „zdravo za gotovo“ prihvatiti da mu pacijent servira sliku i uobičajene odgovore koje ima. U tom kontekstu, kazaćemo: lepo je to što se vi hranite makrobiotički ili idete na jogu, ali nas zanima koja je to hrana za kojom vi u potaji žudite, šta grickate ili pijuckate krišom i od samog sebe, koje su to aktivnosti koje vama zaista prijaju iako znate da one baš nisu dobre za vas?
Još je Aristotel rekao da snovi, osim što mogu na neki način predvideti buduće događaje, mogu unapred dijagnostikovati somatska oboljenja i to mnogo pre njihovog manifestnog ispoljavanja. U tom svetlu, homeopatski intervju ne propušta da od pacijenta dobije informacije o kvalitetu i vrsti njegovih snova?
– Pri stvaranju „slike“ pacijenta (mi ne koristimo izraze dijagnoza i anamneza), snovi predstavljaju veoma značajan pokazatelj u kom pravcu treba tražiti lek, naročito ako su izrazito upečatljivi, košmarni, ako se ponavljaju u serijama i varijacijama ili ako pacijent određenim snovima daje istaknutu važnost. San se u homeopatiji ne posmatra kao izdvojena celina već uvek samo u sklopu totaliteta simptoma. Ali homeopatija se ne bavi snovima, na način na koji to rade psihoterapeuti. Mi ne ulazimo u tumačenja snova i ne krademo „zanat“ psihoterapeutima. Karakteristika homeopatije je da ona ne daje nikakve dijagnoze, ništa ne koriguje kod čoveka. Nama je samo bitno da čoveka dobro čujemo i razumemo kako bismo otkrili taj centralni poremećaj koji se ispoljava u zdravlju pacijenta na mnogobrojne načine u zavisnosti od toga da li je osoba sklona da svoje konflikte „materijalizuje“ kroz alergije, respiratorne probleme, čireve na organima za varenje ili kardiovaskularnea oboljenja. Da bismo to otkrili, moramo da steknemo i zadržimo apsolutno poverenje pacijenta. Kada govorimo o snovima kao jednom od „putokaza“ ka tom našem centralnom mentalno-emotivnom problemu, san treba da se uklopi u tu karakterističnu „sliku“ pacijenta, to jest u totalitet simptoma te osobe. Ako se san još i kao šema ponavlja kroz ceo slučaj, onda je to nama od velikog značaja. Snovi predstavljaju veliki deo razgovora sa homeopatom, jer su odraz našeg nesvesnog, a homeopatija upravo u toj riznici nesvesnog traga i za uzrokom bolesti i za lekom za istu bolest. Bitan je i kvalitet i način samog spavanja. To klasifikujemo u generalne (opšte) simptome. Kada se budi, da li uvek u isto vreme, isprekidanost, kvalitet spavanja (da li se mnogo prevrće, hrče, škrguće zubima, priča u snu, mesečari…), u kojoj poziciji spava i tako dalje.
– Kada kažete da se snovi pacijenta uklapaju u njegovu „sliku“ i dopunjuju sa ostalim pokazateljima njegovog emocionalnog stanja, možete li nam da ti neki primer?
– Nedavno sam imala pacijentkinju čija je osnovna „tema“ u životu – borba. Kako na poslu tako i u kući ona stalno doživljava neke polukonfliktne situacije. Uvek je napregnuta i u stavu odbrane, spremna na udarce. Kada govori o svojim problemima, često koristi uzrečicu: Moram da se izborim za to i to. Njena deluzija je da sve mora da osvoji borbom. Ona sanja da su joj ukrali novčanik. Većina ljudi bi u toj situaciji bila ljuta, uplašena, zbunjena, a ona se umesto toga bori sa tim lopovom, otima se i tuče oko novčanika. Čak i kad opisuje fizičke simptome svoje bolesti, ona opisuje kako se sa njima bori. Njeni snovi su nama jako značajni kada gradimo sliku o njoj. Na ovom primeru je jasno vidljivo koliko su na dubljem nivou naši snovi komplementarni sa našom realnošću. Zato mi mnogo pažnje poklanjamo snovima, strahovima, navikama koji su baš za tu osobu karakteristični. To često može biti nešto na šta pacijent kod sebe ne primećuje a ti simptomi su nama veoma značajni. Na primer, malaksalost je u gripoznom stanju redovna, ali šta je sa osobom koja u takvom stanju uvek postane veoma aktivna ili se sasvim povlači od sveta? Organi su mesta na kojima se locira trauma u zavisnosti od karaktera, naslednih sklonosti i spoljašnjih, tako da dvoje koji su, na primer, preživeli istu vrstu traume (npr. saobraćajni udes, silovanje ili razvod braka) drugačije će reagovati, pa će se i tegobe kod jednog, manifestovati strahovima, napadima panike ili glavoboljom, kod drugog grčevima u želucu, kod trećeg osećajem gušenja. Klinička slika tegoba veoma je široka, jer svaki čovek je „priča za sebe“ i za svakog je potrebna, čak i ako je isti lek u pitanju, drugačija potencija. Kako će se bolest razvijati zavisi od naravi pacijenta i Haneman smatra da je posmatranje pacijenta često mnogo važnije od onoga što on priča o sebi. To mogu biti neki na izgled sasvim nevažni detalji, poput vrste kašlja, tj. da li se pacijent pri kašlju savija napred, drži se za grudi, da li je pri tom zajapuren, bled, uplašen itd. Pacijenti se često začude kad dobiju lek koji odgovara određenom tipu ličnosti, jer ne mogu da poveruju da imaju takve osobine. Ne uklapa im se sa slikom koju oni imaju o sebi.
– Mnogi ljudi tvrde da nikada ne sanjaju. Da li vas to ometa u formiranju „slike“ o pacijentu?
– Da, pacijenti često (muškarci češće) ističu da nikada ne sanjaju ili ismejavaju razgovor o snovima i snove same kao nešto nevažno. Mi ne insistiramo na razgovoru. Nama je i ovakav kategoričan stav o sanjanju takođe jedan putokaz ka emotivno-mentalnom statusu pacijenta. Nekada se ljudi ne sećaju svojih snova, ali pamte osećaj koji su imali dok su sanjali i sa kojim su se probudili, a i to je veoma važno za homeoptsku analizu. Međutim, zanimljivo je da već na prvoj kontroli nakon početka uzimanja homeopatske remedije, pacijenti mahom tvrde da ne samo što im se popravio kvalitet spavanja već počinju i redovno da sanjaju, tj.pamte svoje snove. To je za homeopatu uvek dobar dokaz pravog izbora leka, jer potvrđuje da pacijent počinje da dolazi u kontakt sa svojim nesvesnim. Dakle, svaki homeopata će veliku pažnju obraćati na poboljšanje kvaliteta spavanja, sanjanja.
– Iracionalni strahovi i košmarni snovi mogu dakle biti pokazatelj da iako se pacijent javlja zbog psorijaze ili astme, uzrok oboljenja leži u psihičkoj traumi pa na nju treba i delovati homeopatskim supstancama?
– Upravo tako. Simptomatologija je velika i raznovrsna. Ako se na primer, panično plašite pasa, bitno je i kakvi su ti psi, kako se ponašaju u vašim košmarima. Kad neko sanja zmije, možda ima strah od zmija, strah od povređivanja ili neke druge opasnosti, a to može biti i znak da pacijentu možda treba neki zmijski lek. Ljudi ne mogu da budu svesni svojih deluzija, iracionalnih predstava o stvarnosti. Nedavno sam lečila pacijenta sa jednom uobičajnom bolešću koji je po svim društvenim paramatrima dobro „uklopljen“ i sasvim funkcionalan. Ali kod njega su postepeno izašle na videlo izuzetno i jake i dobro skrivene deluzije koje su se odrazile na fizičko zdravlje. Slične simptome manija smo pronašli i u porodičnoj anamnezi. On je, srećom, inteligentan čovek i spreman za saradnju. Bolje mu je od homeopatskih lekova ali proces lečenja neće biti kratak.
– Pomenuli ste da su deluzije veoma duboko skrivene u nesvesnom. Indijski homeopata Šankaran upravo definiše bolest „kao deluziju“. U čemu se njegov homeopatski metod razlikuje od klasične homeopatije?
– Šankaranov metod je nadgradnja nad klasičnom homeopatskom metodom. Pacijenti često uporno sakrivaju svoju suštinu. Vi tada morate da radite sa onim što imate. Mi ne insistiramo da nam se kaže ono što čovek nikako ne želi da otkrije ili toga nije svestan, a Šankaran ide „do dna“. On „zadire“ toliko duboko dok zajedno sa pacijentom ne siđe do same njegove suštine Iz racionalnog sveta činjenica, polako ali sigurno, uvodi pacijenta u emocije, a zatim kroz deluzije u nesvesni nivo senzacija koje neposredno potiču iz izvora lekovite supstance koja je lek za pacijentovu bolest. Grupe nekih lekova imaju karakteristične deluzije. Kad zaroni do tog dna, čovek počinje da govori nekim skoro „neljudskim jezikom“, jezikom svog izvora i on otkriva čovekovu centralni poremećaj vitalnosti, koja je uzrok njegovog oboljenja. Ta deluzija mora da se vidi i na njegovom fizičkom nivou kao što se „čuje“ i na tom jeziku kojim čovek progovara iz svoje nadublje suštine. Teško je to opisati. Treba takvo „otvaranje“ videti i doživeti. Kao da čovek više ne govori iz onog svog svakodnevnog „ja“ već bulazni. To je momenat kada sve maske padaju i terapeut sada samo treba da sluša i podstiče da priča još i još. Sateran u ćošak, čovek ne može nego da pokaže svoju suštinu iz koje on reaguje u svakoj situaciji. Na osnovu toga na koji se način pacijent u životu sa tom deluzijom nosi i na osnovu samog poremećaja dobiće tačno određenu homeopatsku supstancu, određeni lek za tu osobu. Ovaj metod isključuje proizvoljna nagađanja i samo vešte i obučene homeopate na osnovu njega mogu prepisati remediju iz biljnog, životinjskog ili mineralnog carstva.
Prema načelima homeopatije, biti zdrav znači „osećati se dobro fizički i psihički, ne biti ljut, nikome ne zavideti, radovati se životu, ne preterivati ni u čemu, biti u harmoničnim odnosima sa sobom i okolinom“. A to je san svakog čoveka.
Po homeopatskim principima, bolest se sastoji od dva elementa: opšteg poremećaja celog organizma i lokalnih tegoba. Haneman je smatrao da je prisustvo duhovne vitalne sile u čoveku glavni pokretač koji usklađuje telo, duh i razum. Kod bolesne osobe duhovna vitalna sila je smanjena, a glavni zadatak homeopate je da pronađe uzrok tome i da određenim lekom pomogne pacijentu da se ponovo uspostavi balans.
Homeopatski lekovi su energetski lekovi i svi su prirodnog porekla, najčešće biljnog, životinjskog ili mineralnog. Oni u sebi nose energiju, a ne materiju i rade na principu spajanja energija, a ne na principu biohemijskih reakcija, kao što je slučaj sa klasičnim lekovima. Odgovarajući lek nema štetnih nus efekata kao što to može biti slučaj sa klasičnim lekom.
Dužina lečenja zavisi od mnogo faktora. Na prvom mestu, to je konstitucija samog čoveka, njegova nasleđena i stečena predispozicija za bolesti, uslovi pod kojima živi, to jest da li postoje podržavajući faktori bolesti… Drugim rečima, da li će se neko izlečiti zavisi više od samog bolesnika nego od bolesti od koje boluje.