Poverenje

Poverenje se odnosi na uverenje osobe da je druga osoba dobronamerna i da će izaći u susret njenim potrebama. Uglavnom se odnosi na verovanje određenoj osobi, ali i na osobinu ličnosti da veruje ili ne veruje ljudima generalno.
Kada se formira ovo uverenje? Ko je osoba koja treba da pruži model dobronamernosti i responzivnosti na potrebe? Kada je ljudsko biće potpuno zavisno od odgovora drugih?
Postoji teorija koja može dati odgovor na ova i mnogo drugih pitanja. Osnivač teorije emocionalne privrženosti John Bolby je verovao u evolutivnu svrhu privrženosti. Jednostavno rečeno mladunče obezbeđuje sebi preživljavanje uz pomoć privrženosti. To je alatka preživljavanja kojom je novorođenče opremljeno.
Novorođenčad su opremljena mudrošću za snalaženje u ovom svetu. Novorođenče ne traži od majke samo hranu, već i sigurnost koja mu je neophodna.
“Afektivni bihejvioralni sistem jeste urođeni psihobiološki sistem koji motiviše ljudska bića da traže blizinu osoba koje mogu da im pruže podršku onda kada im je potrebna”. (Bolby) Eksperiment sa rezus majmunima (Harry Harlow, 1958) kao potvrđuju Bolbijevo stanovište.
Mladunče majmuna stavio je u kavez zajedno s dve lutke koje je trebalo da zamene majke, jedna je bila napravljena od žica i neprijatna i hladna na dodir, ali je imala ugrađenu bočicu s hranom, dok je druga bila meka, topla, nežna na dodir i napravljena nalik majmunu, ali mu nije pružala hranu. Mladunče je nakon hranjenja više vremena provodilo uz „majku“ koja je prijatna na dodir.
Dakle: kontakt radi sigurnosti dovodi do formiranja privrženosti, a ne hrana! http://www.youtube.com/watch?v=KlfOecrr6kI
Za većinu dece je primarna figura privrženosti majka ili glavni pružalac nege, ali deca razvijaju odnos privrženosti i sa drugim osobama, uključujući očeve, babe i dede…
Kvalitet načina vezivanja sa primarnom figurom privrženosti ima dalekosežne posledice i utiče na odnose koje dete formira dalje tokom života (npr. partnerski odnosi, odnos sa sopstvenom decom itd.)
Razvojna faza u periodu od šestog, sedmog meseca do treće godine je najznačajnija u razvoju emocionalne privrženosti. Ako je sve u redu u ovom periodu majka predstavlja sigurnu bazu i dete je slobodno da istražuje okolinu, a oprezno je prema nepoznatima.
Neka deca su u odnosu na specifična iskustva sa primarnim figurama privrženosti, u odnosu na njihovu responzivnost i dostupnost, formirala takozvane sekundarne strategije (hiperaktivacija ili pak deaktivacija afektivnog sistema), to jest razvila su određenu strategiju emocionalne regulacije koja je adaptivna u odnosu na ponašanje roditelja. (Ainsworth, Blehar, Waters & Wall, 1978)
Osnovna klasifikacija tipova emocionalne privrženosti:
Sigurna privrženost: Kada je majka ili primarna figura emocionalno dostupna, osetljiva na dečije potrebe i podržavajuća i što je najvažnije konzistentna, dete veruje (kasnije odrasla osoba) da će se njegovim potrebama uvek izaći u susret . Ova deca su slobodna da istražuju sredinu i okolinu, jer imaju sigurnu bazu.
U odraslom dobu ove osobe imaju visoko samopouzdanje, poverenje prema drugima, ostvaruju intimnost u odnosima, traže podršku i pomoć kada im je potrebna i dobijaju je.
Doživljaj je: ja sam OK, drugi su OK, svet je sigurno mesto.
Izbegavajuća privrženost: Majka je dosledno odbacujuća, ne reaguje na potrebe deteta . Možda nije bila ni fizički prisutna što dovodi do ranog osećaja lišavanja. Dete razvija osećaj Svet nije sigurno mesto. Štiti se ravnodušnošću, oklopom, zatvara se, distancira.
Kao odrasla osoba kompulzivno se oslanja na sebe. Ima potrebu za autonomijom i odbacuje značaj vezivanja. Ovim osobama mnogo je značajniji posao od intimnih odnosa, ne traže podršku i ne reaguju na zahteve za podrškom. Plaše se posvećivanja u odnosima i brzo se u odnosu osećaju kao u zamci.
Doživljaj je: Ja sam OK, drugi nisu OK, svet nije sigurno mesto.
Nesigurna ili ambivalentna privrženost: javlja se kod majčine povremene nedostupnosti ili povremene dostupnosti. Ne pušta se u istraživanje. Ima teškoće pri ovladavanju sredinom. Samopouzdanje je slabije i posledice su emocionalna zavisnost, lepljivost, lošija adaptacija.
Kao odrasli imaju preteranu potrebu za bliskošću, u vrednovanju sebe zavise od drugih. U vezama ostaju čak i kad su odnosi nezadovaljavajući. Partnerske veze obeležavaju bes, strast, ljubomora i posesivnost.
Doživljaj je: Ja nisam OK, drugi su OK. Svet nije sigurno mesto.
Dezorganizovana Privrženost: Ova vrsta je opisana kod dece izložene zlostavljanju i zanemarivanju, ili čije su majke i same doživele traume i gubitke koji su ostali nerazrešeni ili su patile od nekih psihičkih bolesti. Nisu u stanju da razviju ni primarne ni sekundarne strategije.
Kao odrasli imaju preteranu i neadekvatnu kontrolu. Njihova konfuzija nije u toj meri vidljiva, ali dolazi do izražaja u stresnim situacijama. Imaju nisko samopouzdanje i veoma su usresređeni na sebe, imaju izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje od straha da budu ostavljeni ali imaju strah i da budu povezani sa drugom osobom. Nesigurni su i u odosima za probleme krive sebe, retko otvoreno komuniciraju, izbegavaju konflikte i u partnerstvu odlažu raskid, jer se plaše da nikad neće naći novog partnera.
Doživljaj je: Ja nisam OK, drugi nisu OK. Svet je neprijateljsko mesto.

Leave a Reply

Your email address will not be published.