Vrlo često pacijenti su zbunjeni, kod kog’ god homeopate da odu, uočavaju drugi sistem rada, prepisivanja, odnosa. Bliska prijateljica mi je jednom saopštila zbunjeno: “Vi, homeopate… kao da svako od vas ima svoju homeopatiju.“ Što i jeste delimično tačno. A možda bi se moglo reći umesto “Koliko homeopata toliko homeopatija” – “Koliko pacijenata , toliko homeopatija” Jer individualni pristup je jedan od osnovnih postulata Homeopatije.
Možemo uočiti razlike na primer u tome kako homeopata razmišlja: više kao posmatrač (“nepristrasni posmatrač” je onaj idealizovani krajnji cilj – po mom mišljenju nedostižan) ili više kao detektiv ili pak kao umetnik. Da li u svom radu koristi metodu dedukcije ili posmatra celinu, da li traži ono što je iza površine.
Najiskrenija namera homeopate jeste da razume osobu prekoputa, da izgradi sposobnost da doživi iskustvo pacijenta. Zadatak homeopate nije da da dijagnozu. Time se bave lekari. Niti da razrešava duboke psihičke konflikte, to prepušta psihoterapeutu. Ukoliko homeopata prati pacijenta u konsultaciji i ulazi sve dublje u slučaj sa njim, pacijent shvata nameru i oni počnu da se prate. Proces traje sve dok se slika ne uklopi. I…nekada je samo to dovoljno. Osoba doživi neophodno pročišćenje. Oslobodi blokadu. Najčešće se to dešava ljudima koji nemaju priliku ili nisu osvestili potrebu da se bave sobom, da iznose sve te razne detalje o sebi. Često će izaći sa konsultacije sa rečenicom: “Ovako ni sa kim nisam pričao ili osećam neverovatno rasterećenje”Ali mnogo češće priča se tu na završava, proces traje dok se sve ne integriše. Integracija svih aspekata je težnja svih holistički orijentisanih terapija.
Homeopata nije samo sakupljač podataka. A potrebno je sakupiti ih, zaista mnogo. Putem opservacija uočiti individualnost i karakterističnost u pogledu izgleda pacijenta, načina govora, perbojenosti kože, beonjača, gestikulacije, energije, posture itd. Glavna tegoba se sagledava do u detalj: od čega je tegoba bolje, od čega gore, kakav je kvalitet tegobe (na primer stežući ili probadajući bol ) na koju stranu se pruža, kada kreće, koji vremenski uslovi utiču, na kojoj je strani, da li je prati neki drugi simptom, da li se razvija brzo ili sporo. Kako je nastala. Potrebno je da se zabeleži kako osoba vidi sebe, kako je drugi vide. Šta najviše voli da radi, šta je nervira, na šta je najosetljivija. Kakve strahove i brige ima. Kakvi su joj odnosi. Da li u funkcionisanju osobe ima nekih čudnih retkih i neobičnih pojava. Potom da li osoba ima kvalitetan san, u kojoj poziciji spava, da li se znoji, kakve su žudnje i averzije prema hrani…istorija oboljenja, porodična anamneza. Da li koristi neku alopatsku terapiju. Koje su prepreke u izlečenju, na primer: dijeta, stil života, izloženost alergenima, neuslovno stanovanje…Potrebno je proceniti vitalnost ili snagu Vitalne sile. Faktori koji na to utiču su: da li je glavna tegoba na fizičkom, na mentalnom ili na emotivnom nivou, da li je u pitanju starija osoba, beba, adolescent. Da li postoji genetsko opterećenje. Pa ići sve do senzitivnosti, prijemčivosti, potiskivanja.
Mnogo podataka, a pacijent priča svoju živu, vitalnu priču. Homeopata “sluša” svim čulima, kako bi mogao da čuje i ono što je između redova, uočava kako se to saopštava, izražava. Često je ključno ono što osoba izgovori na samom početku ili još češće na izlasku sa konsultacije.
Važno je i kako homeopata reaguje na osobu. Mogli bi se to nazvati kontratransferom, ali ne ovaj put, jer homeopatije je nastala mnogo pre Frojda. Kako to zapravo funkcioniše? Ako osoba u nama proizvodi potrebu da je zaštitimo, podržimo i posvetimo joj pažnju, moglo bi se raditi o homeopatskom preparatu Pulsatila, ako reagujemo osećanjem težine, moglo bi se desiti da je u pitanju homeopatski preparat Aurum, ako uz najbolju volju ne možemo a da ne osuđujemo postupke osobe, možda se radi o Medorinumu ili Anakardijumu, ako pak osećamo strah u njihovom prisustvu najverovatnije se radi o Stramonijumu ili Sifilinumu.
Zadatak homeopate je takođe da ispita snove pacijenta, ali homeopati oni ne služe za analizu već kao potvrda kompletne prezentujuće slike, ili kao pomoć u pronalaženju prave homeopatske supstance. U tom smislu mogu pomoći priče o hobijima i sličnim aktivnostima koje osobi pričinjavaju veliko zadovoljstvo.
Nakon svih ovih podataka, homeopata je u stanju da odredi homeopatskim lek, supstancu iz prirode koja po svojim karakteristikama najviše odgovara karakteristikama određene osobe. I da se po principu sličnosti inicira isceljenje. Ova vrsta homeopatskog pristupa u klasičnoj homeopatiji naziva se konstituciono lečenje. Homeopatija može biti specifičnija u svom usmerenju, pa se može baviti akutnim simptomima isključivo, pa je onda nazivaju akutna homeopatija ili akutna preskripcija, ukoliko se bavi samo fizičkim simptomima, čuće se naziv klinička homeopatija, može se baviti pitanjem uticaja nasleđa na oboljevanje, pa se može čuti termin mijazmatska preskripcija, potom može se čuti o podršci organima u homeopatiji itd. Možda više o ovim načinima u nekoj sledećoj prilici. Za sada bih završila citatom:
“Konstitucionalni lek je skup jačine i slabosti osobe , mentalno emocionalno i fizički. To je rana faza nedijagnostikovane bolesti kada moramo naći konstitucioni lek.”
Margery Blackie (1898-1981)
Dakle poslušajmo Margery, ne čekajmo da se razbolimo ili još gore, ne čekajmo da se razbolimo, isprobamo bezuspešno sve vrste, manje ili više agresivnih tretmana i tek na kraju dođemo na homeopatiju. Bolest je poslednja, materijalizovana faza disbalansa Vitalne sile. Predupredimo da do te faze ne dođe!
Konstitucija i druga lica homeopatije
